Izradu sajta pomogla je farmaceutska kompanija Janssen Pharmaceutical Companies of Johnson&Johnson. Izrada sajta agencija Blink N
SRP / ENG
Zašto biološka psihijatrija?
“Potreba za saznanjem je jedno od bitnih obeležja ljudskog bića. U biološkom smislu, evolucioni filogenetski proces i, u okviru njega, ontogeneza svake žive jedinke, po sebi predstavlja progresivan, u suštini optimistički prirodni čin. Međutim, u fundamenalnom procesu održavanja života i opstanka vrste pojedinačno biće koje prolazi sopstveni biološki ciklus, čini samo minijaturnu kariku. Ljudsko saznanje ipak teško prihvata nepobitnu činjenicu da prirodni ciklus radnje život-smrt sadrži apsurd konačnosti individualne egzistencije. Verovanje u postojanje posle, samo delimično ublažava primernu pobunu protiv fizičkog nestanka. Težnja za saznavanjem suštine bivstvovanja je bar delom uslovljena nadom da se život može produžiti, a nestajanje individualnog bića sprečiti. Poniranje u sve dublje nivoe materijalnog supstrata ljudske svesti teži da otkrije samu bit održavanja života i sprečavanja decrescenda i neizbežng kraja. Otuda potreba, još od vremena uobličavanja svesti o sebi, da se potraže osnove na kojima počiva život čoveka u njegovoj telesnoj i mentalnoj sveukupnosti.“


Prof. Dr V.R. Paunović

Izvod iz predgovora udžbenika
„BIOLOŠKA PSIHIJATRIJA i MOLEKULARNA OSNOVA MENTALNIH PROCESA“
(autori V. R Paunović i T. Babinski, Beograd, 1994)



Odakle dolazi i kuda ide biološka psihijatrija?

„Psihijatrija je relativno mlada grana medicine. Sistemski rad na definisanju mentalnih poremećaja i bolesti koje treba lečiti kao i sve druge, traje jedva nešto više od jednog veka. Velike evropske škole početkom dvadesetog veka već jasno sistematizuju mentalna oboljenja, posebno psihoze, pri čemu se organska, biološka podloga tih poremećaja praktično podrazumeva ( pojam degenerativnih stanja francuskih autora, psihički degenerativni procesi, metaboličke bolesti, konstitucionalni poremećaji Krapelina ). Medjutim, u tom periodu, nedovoljno poznavanje biološke osnove nastanka poremćaja, uslovilo je pojavu čitavog niza stranputica i istovremeno, trasiralo dva velika pravca teoretskih razmatranja i praktičnog rada. Psihodinamski pravac pratio je i definisao na osnovu procene geneze simptoma koji nastaju kao izraz prikrivenih i nedostupnih bioloških procesa, čije je postojanje često dovodjeno u pitanje, a u prvi plan su isticane prepoznatljive promene individualno-psihološke potke.

Biologistički pravac pokušavao je, ne uvek upspešno, da poremećaje objasni funkcionalnim promenama u strukturama centralnog nervnog sistema. Vremenom su se ova dva pravca udaljavala, koristeći sopstvene instrumente i terminologiju, da bi povremno dolazilo i do direktnih antagonizama i konfrotacije. Psihodinamskim skolama pripisivan je nedostatak objektivnosti, operisanje nenaučnim konceptima i nedovoljna efikasnost. Biologistički pravac je optuživan za pojednostavljenja, svodjenje ljudskog uma na biološku mašinu i neprihvatljivi mehanicizam redukcionizam. Kao i uvek, istina je negde izmedju. Uočena razlika u pojedinim pristupima više održava tehniku i definisanje fenomena, nego suštinska zahvatanja u centralnom nervnom sistemu. Trocki sjajno definiše razliku između biološkog i psihodinamskog pristupa govoreći Frojdu i Pavlovu: Idealisti nam kažu da je duša bunar bez dna. I Pavlov i Frojd misle da fiziologija sačinjava to dno. Pavlov, poput ronioca uranja do najvećih dubina i savesno ispituje bunar odzdo prema gore. Freud stoji nad njim i prodornim pogledom pokušava proniknuti neprestano uskomešane i nemirne vode i istražiti ili pogoditi oblik onoga što se dole krije.

Danas se izvestan zastoj u razvoju psihodinamskih pravaca može povezati sa nedostatkom eksperimentalnih mogućnosti i objektiviziranih tehnika eksploracije, kao i sa problemima koji nastaju kada se „ um suočava sa samim sobom“ i treba odrediti sopstvenu strukturu. S druge strane, biološki pravac, zahvaljujući izvanrednom napredku neuronauke dobiija sve više mogućnosti za provere i potvrde početnih postavki, kako direktnom eksploracijom, tako i zaključivanjem na osnovu umerenih farmakoterapijskih zahvata. Pošto se međutim, fenomeni ne mogu odvojiti od strukture koja ih stvara, ispostavlja se da prestoji ponovno zbližavanje biološke i psihodinamskih škola, upravo na osnovima sve boljeg poznavanja svih nivoa ( biološkog, psihološkog, socijalnog) razvojnih procesa, kao i mentalne funkcionalnosti u periodu ispoljavanja poremećaja.

Psihijatrija je jedna: razlikuju se pristupi eksploraciji i vokabulari, ali se leče isti, bolesni ljudi. Biće čoveka je jednistveno i ne prihvata veštačke podele.

U očekivanju postojeće fuzije još uvek odvojenih psihijatrijskih „škola“ , biološka psihijatrija sledi put definisan prethodnim saznanjma. U jednom, zapravo interdisiplinarnom pristupu, ona obuhvata proučavanje svih procesa koji leže u osnovama integrativne aktivnosti centralnog nervnog sistema. Polazeći od najjednostavnijih integrativnih mehanizama koji moduliraju prenošenje informacije na nivou jedne sinapse, prate se dalji nivoi integracije počev od neurona, preko sistema neurotransmisije, do sistema koji podržavaju pojedine modalitete obrade informacija. Sledeći nivo obuhvata proučavanje regulatornih sistema (genetski faktori, neuroendokrina i neuroimunološka regulacija), na koje se nadovezuju psihofiziološki mehanizmi organizacije adaptvinog ponašanja. Poznavanje tih procesa daje osnovu za razumevanje viših nivoa integracije koji obezbedjuju pojedine psihičke funkcije, odnosno, u sistemskim okvirima, funkcionalne blokove (energetizacija, motivacija, afektivitet, kognicija), koji u sinhronom delovanju daju sveukupnosti mentalnog života čoveka. Neuropsihološki pristup treba da dodatno poveže odredjene modalitete mentalne disfunkcionalnosti sa centralnim strukturama. Tako se poznavanjem kontinuuma rada mozga u procesu obrade informacija, dolazi do mogućnosti strukurne analize najviših integrativih funkcija (svest, voljna delatnost), kao i alarmnih mehanizama koji se aktiviraju u slučaju preteće dezintegracije. Sama disfunkcionalnost, odnosno pojava oboljenja, koja predstavlja najuži, klinički domen biološke psihijatrije proučava se na osnovu prethodno dobijenih rezultata eksperimentalnog rada, bioloških pokazatelja centralnih regulatornih procesa i efekta specifičnih famrakoterapijskih protokola. Ova knjiga koncipirana je tako da jednom sistemsko-interakcionističkom pristupu prati proces obrade informacija od nivoa sinapse i pojedinačnog neurona, do najviših nivoa integracije, uvodeći, gde god je to moguće sve relativne podatke u logičke okvire patogenetskih procesa koji leže u osnovima pojedinih mentalnih poremećaja.

Joseph Worti, u mladosti učenik Frojda, potom Adolfa Mejera, istraživač bioloških faktora nastanka mentalnih poremećaja i dugogodišnji urednik časopisa Biological Psychiatry, rekao je u jednom razgovoru da termin biološka psihijatrija verovatno treba zameniti oznakom objektivna psihijatrija. Taj lični stav izražava težnju za potpunim poznavanjem procesa u kome mozak doseže do transmateriijalnog nivoa ljudske misli. Biološka psihijatrija, još uvek sasvim mlada naučna oblast, optimistički, ali sa mnogo realnosti na koju upućuju novi prodori neuronauke, sagledava blisku budućnost u kojoj će sadašnja tama polja, pojednostavljena, ekstrapolacije i moguće greške biti korak po korak rešavanja.

Integrativni sistem lečenja mentalnih poremećaja koji podrazumeva „popravljanje“ disfunkcionalne strukture primenom bioloških tehnika (farmakoterapije), ali i upućivanjem specifičnih informacija koje spolja stabilizuju poremećeni sistem (psihoterapija), tada će dosegnuti efikasnost kojoj teži svaki autentični i profesionalno kompetentni psihijatar.“


Izvod iz Uvodnog poglavlja udžbenika
„BIOLOŠKA PSIHIJATRIJA i MOLEKULARNA OSNOVA MENTALNIH PROCESA“
(autori V. R Paunović i T. Babinski, Beograd, 1994)